ispod bora 🌲

E... kad smo bili dica... Odili smo u izviđače. Š njima smo išli svugdi. Doma smo se vraćali s potvrdom u izviđačkoj knjižici. Tu bi ti pisalo da si bija na logor. A to ti je zapravo značilo da si se naučija redu i radu, rano se dignit, držat šator uredan, ne grintat na spizu, izist šta ti se da, a ne šta ti biraš, radit skoro cili dan, učit, bit organiziran, bit dobar prijatelj, živit u skladu s prirodom... Za preživit u šumi, e u šumi jerbo je logor na livadi koja je kraj neke šume ili u šumi, triba si sav straj pustit negdi daleko. Bez straja bi kad si manji po dana bija gladan, po dana činija kuco oli muča i po dana bija/bila u šumi sam/a. Ka smo došli mrvu veći, sve to ponovit, ali tako da dura cili dan. I za to bi isto dobija potvrdu u izviđačku knjižicu. Moga si i puno hodat i isto dobit potvrdu. Potvrdili bi ti i ako si brzo i precizno veziva grope, ako si vižita izvor Save, bija u Postojnsku ili Škocjansku jamu, priko granice, za sve bi dobija upis u knjižicu ili timbar. Je li me potvrda ulaganju truda oko ičega od toga motivirala? Ne. A sve gori navedeno sam imala položeno i vižitano. U izviđačima sam naučila bitno. I to mi i danas pomaže. Život nije bumbak oli pamuk, vatica, ne gladi te. Ustat se triba rano, hodat i radit puno i naporno, organizirat se dobro, poštivat prirodu. Svi bi tribali poč u izviđače. Onda ne bi bilo kilavaca. Ni kilavih diretura ni kilavih političara. Kako ćeš vodit državu ako noć nisi proveja u šatoru dok pljušti? Ako ne znaš kako to izgleda, pojma o životu nemaš.