e... nima više file po butigama. ne kupuju se do vrja puna kolica potribnih i nepotribnih stvari. ja san doduše uvik gledala pošto je nešto i mirila šta ću kupit a šta ne jerbo moji nisu pokrali ni škver ni narodnu banku rvacke ni rvacku, a nisan ni ja, vengo mukotrpno radin za svaku kunu.
u velikin butigama na kasi bude čovik, dva i koliko vidin obično plaćaju gotovinon. i ja san se pribacila na gotovinu. tako kupin jušto ono ča mi triba. nikakvu zvizdariju, samo osnovno, nužno, brez čega se ne more. gledan u letke i zaokružin di je šta cinije. ako ikako mogu, pođen u tu butigu po tu stvar. između škancija zbrajan koliko mi je u košari.
otkrila san i mnoštvo proizvoda koji prolaze cinije ka tzv. naša marka. o čemu se tu radi? poznate firme ka ča su recimo labud ča čini detrđente oli zdenka ča čini sir svoje proizvode daju cinije s oznakom koju ta butiga gura pod naša marka. butiga im pak garantira misto na škanciji oli polici. butiga tako jema sigurnog dobavljača, a proizvođač sigurno proda svoj proizvod. butigi. prodat će ga i butiga kad gre cinije.
na ti način moš u konzuma nač zdenka sir identičan onome ča je u poznatoj ambalaži zdenke samo spakovan u drugačiju škatulu i jeftiniji. označen ka njihov ciniji proizvod.
jema i detrđent. 3 kila za oko 20,00 kn šta stvarno nije skupo, a nije neka škovaca jerbo ga radi labud. ja ga kupin kad ga god nađen jerbo pere dobro, vonje dobro i nije skup. nisan pokondirena tikva da kupujen najskuplje stvari. tražin dobre stvari za malo para, a može se i to nač. samo triba gledat.
di? eto san van upravo rekla, najprvo gledajte proizvode koje butige guraju ka svoje. u špara su van to oni u zeleno, oznake špar. u plodine van na takve proizvode piše plodine. u konzuma k plus a jema i druga vrst na koju piše standard.
trgovci najskuplje stvari stave u škanciju koja van je u visini očiju. čovik je lin, triba gledat i gori i doli. kad budete tako dobro gledali vidit ćete i dobre, a cinije stvari.
nemojte u butigu poč gladni. onda bi sve izili i sve kupili. pođite siti. i s biljetinon. na njemu triba pisat ča van triba. kupite jušto to, drugo je nepotribno. ši, jerbo da van je tribalo, bili bi doma napisali da van triba. kako niste napisali, znači da van ne triba. trgovac vas je nekin natpison ili smještajen artikla uvjerija da van triba nešto ča van ne triba. on to i oče, a vi se ne smite dat smest.
meni je nikidan triba samo jedan detrđent. i stavin ga u košaru i š njin na kasu. rekli smo već da u butigama višje nima puno svita. logično, butige nisu ni kafići ni kladionice ni kažini, tu se i ne mora poč.
na kasi iza mene samo jedna baba. jedna, ali vridna. takve su mi najdraže, sva se raznježin kad vidin te mile starice od 2 m i 200 kg. obično imaju i brčine. od uva do uva. nekako mislin da bi mogle bit i naoružane. nikakvo čudo, turčin je tu šefova vikovima.
pogleda me baba značajno. ja koja se višje ničega ne bojin (znate poza devet godina privatnog sektora čovik postane takav), počnen već pomalo razmišljat bi li baba mogla iz borše izvuč rivolver, lazanjur oli praćku. šta me gleda, za gospu blaženu, mislin se. dobro, i maška je cara gledala, pa ga se nije bojala; neka i baba gleda mene, šta bi me se bojala, niman ja 2 m i 200 kg.
- govori! - drekne baba na mene.
isusati, šta joj je sad, mislin se. gren ja na pitomo, pa valjda neće doč na ideju da će mi krv posrkat.
- molim, recite gospođo, šta vam ja mogu reč?
- kaki je taj prašak bogati, annn?
- dobar. lipo pere, lipo vonje, nije skup. - rečen staloženo
- dobar, annn? ma merkan ga ja, al' nisan znala kaki je, drugi put ću ga kupit kad govoriš da je dobar. nemoj da ne bude, znaš.
daden teti kunice (gotovina, pa ne triba čekat odzive pi*dastih banka i brzo si gotov bogu fala) i biži ča šta te nose nogice.
mislin se kako san dobro prošla. lišo. a ko zna ča mi se bidnoj moglo dogodit. jerbo s takvim babama nikad ne znaš. lukavo je to, pokopaju po pet muževa, izvuku najveću pemziju, harače po tantobusima, bankama i butigama, žive do 97 i po, a sve bez dana staža.
daklem, platin 20 kn i odnesen vriću doma. drugo šta mi je baš tribalo san kupila u druge butige. onu livo i onu desno. sve su jedna do druge. grijota bacat pineze i za baš istu stvar dat višje.
gruba su vrimena. triba preživit državu, banke, babe brkate i sve lipo i šesno ča nan je život da u lipoj našoj u najluđi grad.
kriza brate. od 2008. a meni nekako pari od 1988. tu negdi je počela. i najveća je u glavama ljudi. jednom će valjda i fermat.
jerbo, s jedne strane svit koji radi i muči se kako preživit, a s druge kruv visi na svakoj kanti o' škovaca. nema se za libre, znanje i učenje, a jema se za kladionice i prčionice. malo ko trči, pliva, uči i radi, a svi bi velike plaće, bogato u buštu i kolajne na olimpijadi. i di je onda kriza, a? a najveća u ćiverici čovika, tu je kriza i mižerija, svaka druga će i proč, ali ova, uajme, oče valjda jednom, triba dočekat ti dan.
finito za danas, dosta san napisala, ovo san na mini godišnjen, pa jeman vrimena notat rič dvi. guštajte.
u velikin butigama na kasi bude čovik, dva i koliko vidin obično plaćaju gotovinon. i ja san se pribacila na gotovinu. tako kupin jušto ono ča mi triba. nikakvu zvizdariju, samo osnovno, nužno, brez čega se ne more. gledan u letke i zaokružin di je šta cinije. ako ikako mogu, pođen u tu butigu po tu stvar. između škancija zbrajan koliko mi je u košari.
otkrila san i mnoštvo proizvoda koji prolaze cinije ka tzv. naša marka. o čemu se tu radi? poznate firme ka ča su recimo labud ča čini detrđente oli zdenka ča čini sir svoje proizvode daju cinije s oznakom koju ta butiga gura pod naša marka. butiga im pak garantira misto na škanciji oli polici. butiga tako jema sigurnog dobavljača, a proizvođač sigurno proda svoj proizvod. butigi. prodat će ga i butiga kad gre cinije.
na ti način moš u konzuma nač zdenka sir identičan onome ča je u poznatoj ambalaži zdenke samo spakovan u drugačiju škatulu i jeftiniji. označen ka njihov ciniji proizvod.
jema i detrđent. 3 kila za oko 20,00 kn šta stvarno nije skupo, a nije neka škovaca jerbo ga radi labud. ja ga kupin kad ga god nađen jerbo pere dobro, vonje dobro i nije skup. nisan pokondirena tikva da kupujen najskuplje stvari. tražin dobre stvari za malo para, a može se i to nač. samo triba gledat.
di? eto san van upravo rekla, najprvo gledajte proizvode koje butige guraju ka svoje. u špara su van to oni u zeleno, oznake špar. u plodine van na takve proizvode piše plodine. u konzuma k plus a jema i druga vrst na koju piše standard.
trgovci najskuplje stvari stave u škanciju koja van je u visini očiju. čovik je lin, triba gledat i gori i doli. kad budete tako dobro gledali vidit ćete i dobre, a cinije stvari.
nemojte u butigu poč gladni. onda bi sve izili i sve kupili. pođite siti. i s biljetinon. na njemu triba pisat ča van triba. kupite jušto to, drugo je nepotribno. ši, jerbo da van je tribalo, bili bi doma napisali da van triba. kako niste napisali, znači da van ne triba. trgovac vas je nekin natpison ili smještajen artikla uvjerija da van triba nešto ča van ne triba. on to i oče, a vi se ne smite dat smest.
meni je nikidan triba samo jedan detrđent. i stavin ga u košaru i š njin na kasu. rekli smo već da u butigama višje nima puno svita. logično, butige nisu ni kafići ni kladionice ni kažini, tu se i ne mora poč.
na kasi iza mene samo jedna baba. jedna, ali vridna. takve su mi najdraže, sva se raznježin kad vidin te mile starice od 2 m i 200 kg. obično imaju i brčine. od uva do uva. nekako mislin da bi mogle bit i naoružane. nikakvo čudo, turčin je tu šefova vikovima.
pogleda me baba značajno. ja koja se višje ničega ne bojin (znate poza devet godina privatnog sektora čovik postane takav), počnen već pomalo razmišljat bi li baba mogla iz borše izvuč rivolver, lazanjur oli praćku. šta me gleda, za gospu blaženu, mislin se. dobro, i maška je cara gledala, pa ga se nije bojala; neka i baba gleda mene, šta bi me se bojala, niman ja 2 m i 200 kg.
- govori! - drekne baba na mene.
isusati, šta joj je sad, mislin se. gren ja na pitomo, pa valjda neće doč na ideju da će mi krv posrkat.
- molim, recite gospođo, šta vam ja mogu reč?
- kaki je taj prašak bogati, annn?
- dobar. lipo pere, lipo vonje, nije skup. - rečen staloženo
- dobar, annn? ma merkan ga ja, al' nisan znala kaki je, drugi put ću ga kupit kad govoriš da je dobar. nemoj da ne bude, znaš.
daden teti kunice (gotovina, pa ne triba čekat odzive pi*dastih banka i brzo si gotov bogu fala) i biži ča šta te nose nogice.
mislin se kako san dobro prošla. lišo. a ko zna ča mi se bidnoj moglo dogodit. jerbo s takvim babama nikad ne znaš. lukavo je to, pokopaju po pet muževa, izvuku najveću pemziju, harače po tantobusima, bankama i butigama, žive do 97 i po, a sve bez dana staža.
daklem, platin 20 kn i odnesen vriću doma. drugo šta mi je baš tribalo san kupila u druge butige. onu livo i onu desno. sve su jedna do druge. grijota bacat pineze i za baš istu stvar dat višje.
gruba su vrimena. triba preživit državu, banke, babe brkate i sve lipo i šesno ča nan je život da u lipoj našoj u najluđi grad.
kriza brate. od 2008. a meni nekako pari od 1988. tu negdi je počela. i najveća je u glavama ljudi. jednom će valjda i fermat.
jerbo, s jedne strane svit koji radi i muči se kako preživit, a s druge kruv visi na svakoj kanti o' škovaca. nema se za libre, znanje i učenje, a jema se za kladionice i prčionice. malo ko trči, pliva, uči i radi, a svi bi velike plaće, bogato u buštu i kolajne na olimpijadi. i di je onda kriza, a? a najveća u ćiverici čovika, tu je kriza i mižerija, svaka druga će i proč, ali ova, uajme, oče valjda jednom, triba dočekat ti dan.
finito za danas, dosta san napisala, ovo san na mini godišnjen, pa jeman vrimena notat rič dvi. guštajte.
Nema komentara:
Objavi komentar