jutros sam radila sa studentima cilo jutro.
poslin san otišla u banku. stariji čovik isprid mene se srušija na pod.
u banci je bija likar i pokušava mu pomoći. ne znam šta je dalje bilo,
nisam mogla progucat takve prizore u životu, pa nisan otišla na medicinu vengo u inđinjere, a danas u drugu banku. to mi je bilo i logično iz elektrotekničke skule iako su iz moga razreda ljudi postali svašta, pa i likari (npr. uvaženi dotur Goran Jelaska).
u banci je bija likar i pokušava mu pomoći. ne znam šta je dalje bilo,
nisam mogla progucat takve prizore u životu, pa nisan otišla na medicinu vengo u inđinjere, a danas u drugu banku. to mi je bilo i logično iz elektrotekničke skule iako su iz moga razreda ljudi postali svašta, pa i likari (npr. uvaženi dotur Goran Jelaska).
nego, je li žalosno da stariji ljudi padaju u banci kad čekaju nekoliko uri za doč do pemzije? ne bi svit iša u te file da ne mora. dug je misec. predug. a mižerija koja uđe u takujin kratko dura.
poslin fina. na fini je čovik isprid mene pinija da mu je čapilo više pinezi. zaključak blagajne i navodno sve u redu. ja svako malo ulovin nekoga ko me prova krest iz ministarstva financija. nikidan je to bila porezna split i to su tili doč do pustih para (radi se o iljadama kuna), ali san ih raskrinkala, pa je na kraju bilo ko radi taj i griješi, dogodi se... zato nekako mislim i da je ovi u fini ima pravo, ali kako to dokazat kad službenica tvrdi da je sve u redu, a kompjuter više nju sluša nego bidnog penžjunata s druge strane šaltera. možda će čoviku falit kruva ovi misec, friga se kome... sve je u redu.
poslin san išla u vipa. i tu fila. žena isprid mene je dogovorila ugovor, pa ga poništavala, pa ga na kraju dogovarala opet. da, dobro ste pročitali.
i tako, neman samo ja veselje na poslu, imaju svi. i svi su svugdi napaćeni, snervani, izmučeni. pjesnik je davno reka: "vidim jedan ponižen narod."
napisa je to poslije drugod svjetskog rata iz kojeg smo izašli ka pobjednici.
nije tribalo bit tako.
napisa je to poslije drugod svjetskog rata iz kojeg smo izašli ka pobjednici.
nije tribalo bit tako.
kako nas je vrime ponizilo?! koliko su nan drugi krivi, a koliko mi sami? zašto svašta dopuštamo?
potrošila san vrime na čekanje, sad me od svega boli glava, a bum-bum tap-tap pam-pam ritam noćes će tuč cilu noć. ljudi će skupljat boce i bit sritni da su našli koju. oni šta su iznajmili smještaj trljaju ruke i misle da će tako bit vječno. neće, ko zna šta će se slušat za 5 godina. dicu je trebalo poslat u školu, a mnogi su dicu ostavili samo na osnovnoj i nadaju se doživotnoj zaradi od ultre.
ja bi tila spavat, a ko zna oču li. prolazi još jedan pakleno vruć dan.
