sićanje

e...

te ratne '91. san bila študent. študent prve godine letrike FESBa u splitu. brucošica.
kraj fesba je bila kasarna, a jna nije tila vanka iz nje.
malo malo pa bi se zapuškaralo.
letriku smo učili o' ispod šterike jerbo su bile redukcije.
narafski, nismo prošli lišo ni od zamračenja. parilo je ka koprifogo.
svako jutro te ratne '91. san bila sritna ča san živa.
svaki dan smo gledali u šonete i brojali mrtve iz generacije oli one iz generacije prije naše.
ljudi su išli u rat i naoružavali kuće.
strava se širila arijom. strava je durala godinama...

tog jutra 18.11.91. u atriju faksa nas nikoliko.
stiže moj kumpanjo mario. znan ga dobro, iša je sa menom i u srednju elektrotekničku.
neman riči kojom bi opisala njegov glas u tom momentu.
pantin da je reka:
"nado, pa je vukovar. rekli su na radijo"
"lažeš, lažeš, to nije istina!" skriknila san.
"to je četnička propaganda! ne može vukovar past!" vikala san.
u tom momentu san tila udrit marija.
pljunit.
bilo šta, samo da nešto napravin.
šok i nevjerica.
a onda rečenica:
"gospe moja šta će sad bit s tim ljudima?!"
suze u našim očima, grlimo se međusobno, sritni šta smo još uvik živi.
strepnja jerbo znamo da će pokolj. krvavi pokolj.
i kako ću sad ja to zaboravit? kako, a?
svake se godine sićan dana kad je pa vukovar.
i svake godine užgen sviću u ime sićanja.
NIKAD ZABORAVIT! NIKAD!